Hoću da znam kuda vodi ovaj put mene i život moj.
U prvim emisijama voditeljka emisije ‘Hoću da znam’ je ličila na kćerku ‘lukavice koja je htela da nadlukavi’ Matiju Bećkovića. .
Sagovornik je medij da voditelj kaže ono što misli.
Sada se voditelja HDZ /’Hoću da znam’ a ne stranka generala/disciplinovala u vrhunskog voditelja razgovora. Voditelja tipa gospodina Ćosića i ‘Dame sa kamelijama’ Ljubice Gojgić.
U poslednje dve emisije gostuje Rade Šerbedžija i Goran Marković.
Rade je odlični govornik stihova i reči koje nisu stihovi. Odavno je i glumi. Nekako na glumčevom putu mu nešto nedostaje.
Kaže da je kupio kuću u Los Anđelesu i da Anželina Žoli voli Srbe. Dok to govori glumi smeh onog koji umire ili je umro. Mrtvačev smeh.
To je lično (On, Rade) od nje (Anđelke, Bred Pita žene) čuo kada joj je preneo tugu lepe konobarice iz restoranu-krajputaša /gde se služe lički specijaliteti i viski/.
Lepa konobarica je mislila da Anželina Žoli ne voli Srbe. Jadna.
Voditeljka, čiji je gost bio Rade, nije ni pokušala da stabilizuje ‘velikog glumca’.
Digla žena ruke od izgubljenog slučaja glume. Možda tako to funkcioniše kada odeš tamo gde se ne može peške.
Rade je ličio na sebe. Kada liči na sebe onda liči na Rusa iz američkog mišljenja.
To, ličiti na sebe, podrazumeva da se činio osobom kojoj teško nedostaje ‘njegov’ viski ili da ga je već previše , tog časa, naslagao. Kod 80% Rusa je tako. To je procenat ruskih pijanaca. Mi taj procenat ne možemo da stignemo. Malo nas je.
Najveće poverenje Srbi imaju u crkvu i policiju.
Prvi se malo malo pričešćuju a drugi samo kada, sa svojim ministrom, slušaju stihove”moji su drugovi žestoki momci”.
Nema veze što Bajaga, dok grmi svoju pesmu, najmanje misli na ‘žestoke žandare’ i ministra koji je tu zalut’o da neko, pre izbora, ne spomene akten-tašne iliti koferče.
Visoko obrazovani Amerikanci znaju da su Rusi Srbi koji žive u Rusiji i Rusi koji žive u Srbiji Srbi. Pa bilo Kosovo zavisna kolevka ili nezavisna.
Po toj osnovi Rade uvek glumi nekakvog krimić-lika Rusa ili Srbina, to je Amerima isto i nevažno. A i Radivoju je to na taj način.
Za šankom ga čeka njegov viski.
Sa Goranom Markovićem lepa i pametna voditeljka je uzela stil vađenja Gorana da baš ne potone u svojim ‘velikim’ mislima.
Sa Radetom vađenje je bilo nemoguća misija.
Čovek je zaokružio svoju zemaljsku misiju sa svojim viskijem koji ga čeka.
Goran je upamtio rečenicu Andreja Nikolaidisa, savetnika predsednika skupštine elite srpskog naroda, da ”bi ubistvo dva predsednika i patrijarha’ bio ‘civilizacijski iskorak’”.
Zaključi Goran da je to glupost, da neće da komentariše glupost, da ga ni kontekst ni Andrej ne zanimaju.
Reditelj neće ući u anale nadhnutog mišljenja.
Prvo, svako ubistvo onih koji odlučuju o miliona života uvek je ‘civilizacijski iskorak’.
Da li je iskorak na dobro ili na loše to je drugo pitanje.
Naš Aleksandar je u Marseju ubijen i bilo je iskoračenje nemam pojma kakvo. Ubistvo Aleksandra Maše Dragin je iskoračenje koje ima osvetničko u sebi s obzirom na seču, pod sumnjom razloga, Karađorđeve glave..
Ubistvo Kenedija je imalo opet ne znam kakav smer.
Ne bavim se tim područjem ali sigurno je da kada se baviš filmom i narodom treba imati i savetnike za oblast atentatora i atentata na osobe koje o milionima odlučuju.
Ali u tekstu Andreja nije reč o naučnoj istorijskoj insinuaciji već umetničkoj slobodi.
Da bi se tekst tako razumevao mora se pročitati do kraja ili ćutati. Ako imaš odgovor bez znanja konteksta tada se kompromituješ šemom mišljenja za sve situacije i dok svoj vek traješ.
Izvadi ga, Gorana, lepa voditeljka baš da ne bude glupav u društvu.
Mada je mogla da ga dokusuri.
I sa onim radikalom je mogla tako.Da ga dokusuri. Može i na način koji je izabrala, Dama. Da sačeka da vreme izcuri.
Odsluša pesmicu jednoumnika i neće mu više na ‘randevu’. Kod Radikala je svejedno ko će da priča. Oli Vojvoda oli nadvojvoda.
Mislim da su joj se sva triojica desila na nesreću. Svako na svoj genij.
Stvarno smo pijani.
